Grnčarija
01.02.2018 Dizajn

Grnčarija – dar majke zemlje

Ima li prirodnijeg i lepšeg ukrasa za vaš dom od terakote, pečene gline u svim bojama crvenog spektra – narandžastoj, oker, rumenosmeđoj… Ako još niste ukrasili kuću grnčarijom, savetujemo vam da učinite to odmah!  

Grnčarstvo ili lončarstvo, kako se kod nas još kaže, ima veoma ”daleke” korene. Smatra se, naime, da je ovaj zanat nastao 10.000 godina pre Hrista, istovremeno (naravno, i potpuno nezavisno) u različitim delovima sveta  – Japanu, severnoj Africi i Južnoj Americi.

Efekat koji je grnčarija imala na ljudsku civilizaciju i društvo bio je toliki da je, na primer, u Japanu došlo do prave demografske eksplozije! Tada se grnčarija pravila od komada gline koji su lepljeni jedan na drugi, a zatim pečeni na vatri, što ih nije činilo previše privlačnim, a ni trajnim jer su se ”šavovi” često raspadali.

Izum grnčarskog točka preloman je trenutak u ljudskoj istoriji. Smatra se da je ta epohalna naprava nastala u Mesopotamiji, kolevci ljudske civilizacije, današnjem Iraku, između plodnih reka Tigra i Eufrata gde je gline bilo u izobilju. Kao vremenska odrednica navodi se 6.000. i 2.400. godina pre nove ere.

Grnčarija slika 1

Tada se pojavljuju i prvi majstori-lončari koji se naglo probijaju u društvenu elitu i jedva uspevaju da izađu u susret rastućim potrebama domaćinstava! Iako smo i danas zadivljeni lepotom grčkih i rimskih glinenih posuda, ne treba zaboraviti da je njihova vrednost pre svega u spoljnoj dekoraciji, a ne u finoći izrade u čemu su prednjačili kineski lončari.

Grnčarija se razlikovala u zavisnosti od regiona u kojem je nastajala – u svakom od njih glina je bila drugačijeg kvaliteta i mineralnog sastava.

Kako se izrađuje grnčarija?
Nakon što mokra loptica gline, dobro umešene i čiste, dobije željeni oblik, krhki mekani predmet mora da ide na dugotrajno sušenje, nikako na suncu jer tada puca, već u hladovini, na mestu gde ima dosta vetra ili na promaji.

Grnčarija slika 2

Posle 2-3 dana (ponekad i duže ukoliko su ”zidovi” deblji), predmet se polaže u zemljanu peć koja se loži drvima ili čokovima (u poslednje vreme to su mahom peći na struju) gde se izlaže temperaturi od 800 do 1.200°C.

Saksije koje su se ”pržile” na 1.000 °C biće beličaste, dok će one koje su se ”baškarile” na ”prohladnih” 800 dobiti upadljivo crvenu boju. Na temperaturama preko 1.200 stepeni dolazi do topljenja, pa se predmeti od gline slepljuju jedan za drugi, gube formu i postaju čvrsti kao ohlađena vulkanska lava.

Tada ih je, već plavičaste, gotovo nemoguće slomiti. Ukoliko mu se desi takav ”gaf”, lončar se smatra nedovoljno veštim.

Grnčarija slika 3

Prava grnčarija je porozna i to je, zapravo, terakota (terracota). Ako se pri tom i glazira, dobija se fajans, a ukoliko se u tehnologiji izrade koristi finija tehnika, to rezultira glatkim, belim površinama koje uz izlaganje na veoma visokim temperaturama postaju – porcelan.

Kvalitet i kvantitet
Gledali ste kako u filmu ”Duh” Demi Mur pravi posudu od gline na drvenom točku? E, to je originalna, rukom rađena grnčarija, za razliku od serijske, ”štancovane”. Kod ovakvog načina izrade svi predmeti su unikati, a upravo zbog toga su tako posebni – imaju dušu jer su ruke majstora klizile preko njih i udahnule im život.

Mehanizam koji se koristi u ručnoj izradi veoma je jednostavan, to su, zapravo, sto i stolica, između kojih je centralni deo – osovina koja povezuje gornji točak od drveta (primetno manjeg prečnika) i donji, pogonski točak (takođe od drveta, mnogo većeg prečnika).

Grnčarija slika 4

Ljubitelje predmeta od terakote fascinira činjenica da ne postoje dva jednaka primerka, dok se kod grnčara oduvek najviše cenilo upravo suprotno – sposobnost da se točak obrće što ravnomernijom brzinom kako bi se dobili primerci jedan drugom slični kao jaje jajetu.

Upotreba električnih mašina za serijsku proizvodnju terakote dovela je do toga da raznolikost ponovo dobije na značaju. Ručno rađeni predmeti sada su skuplji i retko se nalaze po supermarketima gde preovlađuje serijski proizvedena grnčarija. Postoji nešto što se ne sme smetnuti s uma – mašinski rađeni primerci nikako se ne mogu… sužavati ka vrhu!

Jednostavno, kalup koji oblikuje posudu mora da ”izađe” napolje, nagore, i zato su takvi predmeti prepoznatljivi po svom ”grlu koje se širi”. Za razliku od njih, majstor-grnčar može lako da ”zatvori” bilo koji predmet i da mu ostavi sasvim usko grlo pri vrhu, nalik na, recimo, amfore, bokale ili testije za vodu, tipične za južne krajeve Srbije.

Šare, teksture, boje i glazure
Pošto su kod nas majstori lončari uglavnom bili sa područja današnje istočne i južne Srbije, Makedonije i Bugarske, u grnčarskom rečniku ostalo je mnogo izraza koji pripadaju njihovim dijalektima.

Posudu, dok je još u fazi neosušene gline, moguće je oblikovati tako da ima valove na obodu (tzv. ”šopena” keramika), stepenaste obode po telu (”kašponi”) ili je rezbariti alatima koji ostavljaju raznorazne šare i udubljenja na površini predmeta, sve po želji autora i majstora, a ponekad i mušterije.

Kada se predmet ispeče, može se ofarbati bojama koje se koriste za drvo ili metal i uskladiti sa nameštajem, tepihom ili bojom zidova, a potom glazirati. Glazura je specijalni premaz na spoljašnjoj ili unutrašnjoj strani grnčarskog proizvoda.

Grnčarija slika 5

Na unutrašnju stranu stavlja se čvrsta i bezbojna glazura koja štiti od poroznost i ukoliko grnčar želi, na primer, da napravi vazu koja ne propušta vodu, kuhinjsku posudu za kuvanje ili skladištenje namirnica. Premaz sa spoljašnje strane sadrži boje i šare jer je tu, opet, najbitniji – vizuelni efekat!

Glazura se dobija mešanjem različitih minerala ili metalnih oksida i nanosi se na površinu terakote koja se zatim ponovo peče na istoj temperaturi, da bi se premaz ”slepio” sa grnčarijom i tako postao njen integralni deo… Spoljna glazura može da varira od litografskih i grafičkih tehnika, do pozlate!

Smatra se da su glazuru u svet lončarstva uveli Stari Grci, a proširili Rimljani premazujući posude smesama od olova. Glaziranje su do savršenstva razvili Arapi tokom 8. veka. Šta mislite, kako su se one silne amfore sa uljem i vinom ”držale” da ne propuste ni kap dragocenih tečnosti kroz svoju poroznu površinu?

Tipovi posuda
Danas se posude od terakote najčešće sreću u domaćinstvima u vidu saksija za cveće. Najlepše su u prirodnoj boji, ali se po želi kupca često usaglašavaju sa enterijerom.

Grnčarija slika 6

Najpopularnije su bela, zelena, crvena i smeđa boja. Tu je i niz dekorativnih predmeta, poput ćupova (od malenih, za olovke, do velikih, za kišobrane!), amfora ili testija za vodu koje krase kuće ljudi koji su imali dovoljno sluha da iz svojih domova izbace plastiku i unesu duh starih vremena.

Takođe, ne treba zaboraviti oživljenu tradiciju koja ne samo što je ”estetski zavodljiva”, već je i zdrava – zamenu metalnog posuđa glinenim – od lonaca za kuvanje, pa do nezaobilaznih ovalnih posuda nazvanih ”tavče” u kojima ”gravče”, ili ti gust pasulj, postaju specijalitet ”prste da poližeš”!

Tekst: Žikica Milošević

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.

još iz kategorije